#Planinske price Putovanje Sarganskom osmicom

Stanica Mokra Gora. Ovo letnje jutro je sasvim drugačije od ostalih. Šarenilo boja i raznolikost mirisa me opija i čini srećnom. Daleko sam od prljavih gradova i smetlišta, buke, smoga i asfalta. Ispred mene je čist vazduh i čisto nebo. I mnogo, mnogo zelenila. Dah prirode me miluje i milina mi obuzima čitavo telo.

Odavde se vozićem tkz. "Ćirom" ide prugom do Šargana. Treba "Ćirom" savladati visinsku razliku od 300 metara. On strpljivo čeka svoje putnike na stanici. Putovanje njime ravno je prazniku, gotovo svečanosti. Ulaskom u "Ćiru" vraćam se u vreme tridesetih godina proslog veka. U vagonima su drvene klupice, na kojima se putnici tiskaju da što više njih sedne. Mali su kupei, pa dosta njih pristaje i da stoji. Svi nestrpljivo iščekujemo polazak. Na znak pištaljke železničara, krećemo u nezaboravnu avanturu. "Ćira" je parni vozić, tako da je njegovo kretanje veoma sporo. Utoliko bolje, jer možemo natenane razgledati prirodu koja je tik do nas. Na trenutke mi se čini da kroz prozor mogu dohvatiti drveće. Pogled seže na neuhvatljive i živopisne pejzaže. "Ćira" se zamara, pa krećući se uzbrdo, samo što ne stane. Pauzu pravimo na stanici u Jataru. Impresionira me lepota i belina vodopada niz stenu, nadomak stanice. Huk, belina i prozračnost vode stvara u duši radost vraćanja prirodi i jednostavnosti. Tiha i mirna priroda otkriva potrebu za odmorom i smirajem. Zavidim ljudima koji žive u ovim krajevima. Ovakvo spokojstvo se retko gde može sresti. Pisak lokomotive mi prekida sanjarenje. Vraćam se u "Ćiru" i nastavljam put. Vožnja prugom koja ima oblik osmice, pa se zbog toga zove Šarganska osmica, isprekidana je mnogobrojnim tunelima. Ima ih ukupno 22. Oni ovu avanturu čine jos uzbudljivijom. "Ćira" neprekidno pišti i dahće kao da više ne može. Zato su tu stanice na kojima odmara. Kao da je živi stvor i da ima dušu. Čudno je to kad se čovek nadje u prirodi. Tada se poistoveti sa njom, pa vidi dušu i u prirodi i u stvarima. Beg od gradske gužve i ludila, otkriva u nama potpuno nove osećaje koje smo davno zaboravili.

Sledeća pauza je na stanici Šargan. Putnici imaju mogućnost da se osveže i kupe neko piće, dok "Ćira" odmara. Stigli smo do Šargana i sada se vraćamo u Mokru Goru. Opet pejzaži dokle pogled seže, tuneli, doživljaj, avantura, žagor putnika... Nakon sat vremena, put dug oko 13 kilometara se završava, a ja prepuna utisaka napuštam voz i ovo prelepo mesto.

Tužna zbog odlaska, ali i bogatija za doživljaj koji se mora doživeti, dugo sam razmišljala o iskonskoj povezanosti prirode i čoveka. Srdačno preporučujem vožnju Šarganskom osmicom svakom ko želi to da oseti.

#Planinske priče

vojin2000 | 21 Januar, 2015 21:55

Kanjon reke Tare. Njegova blizina me opija svojim dahom i čini da uživam u lepotama i čarima prirode.

Putovanje prema kanjonu Tare ravno je prazniku, gotovo svečanosti. Onog trenutka kad se od obale otkači splav krenusmo niz kanjon, maticom reke, niz njene brzake i tišake, kroz penušave bukove, preko zelenih virova ove naše najlepše i najčistije reke. Daleko za nama ostadoše prljavi gradovi i smetlišta na njihovim prilazima i obalama drugih reka. Za nama su ostale reklame, semafori, telefoni, gradska buka, razmekšani asfalt, smog. Iznad svega ona ovoletnja vrućina. Pred nama samo čista voda, čista šuma i čisto nebo. I mnogo, mnogo zelenila. Šumore platani i kestenovi, borovi i hrastovi, pa neko lepo ukrasno drveće kome ne znam ime. Samo dah prirode i njene ćudi. I šum reke koja nas nosi, negde sasvim utišan, negde hučan.

Putovanje kao u praistoriju. Bez asfalta, metala, guma, benzina, vatre. Samo voda i na njoj drveni splav: snaga mišica opire se snazi vode. Plovidba u kojoj se nazad ne može. Nikud sem napred, smerom i brzinom reke, njenom voljom i ćudi.

Evo i prve radosti: s leve strane ogroman izvor, bučan i zapenušan juri u Taru. Takav buk beline retko se sreće. Ne može se sasvim ni videti dok mu se ovako ne pridje blizu sa reke, kada se ukaže u punoj snazi i lepoti. Prolazim ispod velikog mosta preko Tare: nadamnom samo ogroman kameni luk. Brzo prolazimo tu uzbudljivu svečanost neimarstva. Pred nama više nema gradjevina: ni kula, ni mostova, ni gradova.

Plovimo dalje. Nizvodno, uzvodno, kao zaumno. Kao tragom dalekih predaka. U duši radost otkrivanja novog, vraćanja prirodi i jednostavnosti. Ubrzo nisam imala reči da izrazim, niti sam znala sa čime da poredim vodu koju gledam pred sobom: bistrinu, čistoću, prozirnost, boje, nijanse. I tu pristanusmo.

Još nekoliko dana sam gledala vodopade, figure od mahovine, alge. Razgledala sam belutke što se prelivaju na dnu reke, a onda s tugom u srcu, puna raznih utisaka, o ovoj divoti prirode, ostavila ovaj prekrasan kraj i divne penušave izvore.